To najbolje zna
Tamara Marković (30) iz Beograda, koja iza sebe ima kilometara, ne zna im se broj. Ispred sebe ima jasan cilj – pomoći porodici. U sredini je mnogo smeha, još više brige, nedostajanja i strahovanja. I tako svakog dana, bez trenutka predaha od brige. Tamarina kancelarija, ali i ceo svet je kabina
kamiona.
Za njegovim volanom prelazi ceo svet, a u pauzama preko Fejsbuka sa ćerkom radi domaće zadatke. O praznicima u svoja četiri kvadrata zapali sveću i kandilo, ali volan ne ispušta iz ruku. Suze se trudi da zadrži za kasnije, kada se veza prekine a ona utone u tišinu svoje kabine u koju je smestila ceo život.Onaj ko bi želeo da putuje srećno, mora da putuje bez mnogo stvari, govorio je otac Malog Princa, Antoan de Sent Egziperi. Koliko dugo mora da se otegne ta beskonačna linija koju sačinjavaju bele štrafte po asfaltu, one koje dele levu i desnu stranu, kada putnik preko njih tegli kofer pun briga težih od tovara kamenja?
Tamara je po struci mašinski tehničar za kompjutersko upravljanje. O kamionima nikad nije ni razmišljala dok život nije rekao svoje.
- Udala sam se sa 17 godina, razvela sa skoro 20. Sada imam 30 godina i eto gde sam. Smatram da sam napravila mnogo toga u životu a najveći uspeh svakako je moja ćerka Sara (12). Svakog dana pokazuje mi da sam pored sve borbe uspela u najvažnijoj misiji, a to je da je vaspitam kako treba. Naravno, uz svesrdnu pomoć moje mame Danijele – kaže za „Ženu“ Tamara, koja nosi nadimak „Vučica“, a koji joj savršeno pristaje.
A otkud jedna Vučica za volanom kamiona?
- Moj duh i temperament nisu mi dozvolili da radim za 30.000 dinara, bez ikakve šanse da priuštim čak ni najosnovnije stvari svojoj porodici. Kada mi se majka razbolela a ja shvatila da moram sama dalje da obezbedim sve bolesnoj majci i maloletnom detetu, našla sam se za volanom. To je bilo pre četiri godine, a iako je teško, imam jasan cilj pred sobom, što sve čini podnošljivijim – kaže nam Tamara.
U početku je to bilo lakše, jer Tamara je radila za domaće firme te su ture bile kraće. Trajale bi od pet do 10 dana, provela bi par dana kod kuće, pa opet put pod noge. Međutim, sada radi za jednu evropsku firmu što podrazumeva da u kamionu ostaje po dva meseca a kod kuće provede od 7 do 15 dana.
A u ta dva meseca, toliko se toga dešava kod kuće i Tamara ostaje u toku sa svim dešavanjima samo zahvaljujući internetu. U ta dva meseca Tamara je vozač, majstor, viljuškarista, knjigovođa, navigacija, ali i mama, ćerka, sestra.
A uz sve to je i žena na putu, i to opasnom putu.
- Moji najbliži su ponosni na mene i oni su moj vetar u leđa zbog kog izdržavam. Organizovali smo se onako kako je jedino moguće – ja zarađujem, a moja mama brine o Sari. Vidimo se i po nekoliko puta dnevno putem kamere i u svakom trenutku znamo ko šta radi. Često sa ćerkom radim domaći preko Fejsbuka. Nisam tu fizički, ali trudim se da se to što manje oseti. Naravno da ima dana kada emocije prevladaju. Tad se isplačemo i idemo dalje. Najveća uteha mi je svakako moja Sara koja mi često drži lekcije o životu i govori: „Mama, ti to možeš! Ja imam najbolju majku na svetu“ – poverava nam Tamara.
Tamara je na putu izložena mnogim opasnostima. Prevozi sve, od igle do lokomotive, a činjenica da je žensko donosi dodatne probleme i nevolje.
- Život na putu je težak sam po sebi, bez obzira na pol. Ipak, činjenica je da žene imaju dodatne otežavajuće okolnosti. Dovoljno je samo osvrnuti se na higijenske uslove za početak.
Na skoro svakoj pumpi u Evropi postoji tuš i tu problema nema, oni nastaju kad se kamion parkira po industrijskim zonama i parkinzima. Tad je zagarantovano tuširanje u
prikolici, sa balonom vode – kaže Tamara. A to je najmanje strašno od svega što može da se desi.
- Do sada su mi tri puta obijali kamion dok sam spavala u njemu. Dobro je da i mene nisu izneli. U principu, budna sam i kad spavam. Ta četiri kvadratna metra su moj dom sve dok vozim turu – kaže nam.
Ponekad je Tamara u prilici da povede sa sobom i Saru. To je velika radost, ali i velika dodatna briga, ne bez razloga.
- Jedna od pljački desila se dok mi je Sara bila u kamionu. Naprskali su nam sprejem za omamljivanje. Odneli su telefone i dokumenta. Na svu sreću, sve je prošlo u redu, čak nam je policija i vratila sve ukradeno, ali ne treba ni da opisujem koji je to stres, a to čak nije ništa u poređenju sa svakodnevnim životom na putu. Od svakodnevnih problema u saobraćaju, preko velikog psihičkog pritika od kolega i poslodavaca. Najteže mi je kad naletim na prevrnute kamione i gledam u beživotna tela svojih kolega, a previše je takvih situacija – kaže Tamara.
A ipak, sve suze, brige i sekiraciju na trenutak ume da odnese neki prizor iz neke daleke zemlje koju teško da bi videla da nije tog njenog kamiona. Sreća je još veća kada je u prilici da takav prizor podeli sa Sarom. Zato, kad je pitamo može li da se posle ove četiri godine na
točkovima zamisli u kancelariji, kaže sledeće:
- Ponekad poželim osmočasovno radno vreme u kancelariji. Ipak, to je samo ponekad. Naravno da ovaj posao nije dugoročan, radim ga iz nužde i obaveza prema porodici. Uprkos tome, smatram da je kamion velika ljubav. Moj kamion i ja smo celina, zajedno i u dobru i u zlu.
IZVOR:https://www.telegraf.rs